„Ova neizvesnost je kao mučenje“ – intervju sa porodicom Amira Kana

Petnaestogodišnji Amir iz Avganistana krenuo je 2021. godine put Evrope. U Srbiji mu se gubi svaki trag. Pretpostavlja se da se utopio u Drini, reci koja razdvaja Srbiju i Bosnu i Hercegovinu. Njegovo telo, međutim, nikada nije pronađeno. Amirovi roditelji govore o tome zašto je neizvesnost bolnija od smrti.

Da li se sećate kako je sve počelo? Da li je Amir sam došao na ideju da napusti zemlju?

Aimal Khan (otac): Amir je otišao od kuće u petak, 3. juna 2021. [Napomena prevodioca: U nemačkom originalu postoje hronološke nedoslednosti. Navodi se da je Amir otišao od kuće u petak, 3. juna 2021. godine, iako je taj datum bio četvrtak. Kasnije se navodi da je porodica pobegla u Pakistan nakon što su talibani u avgustu 2021. godine preuzeli vlast u Avganistanu i da se Amir posle mesec dana vratio u Avganistan, iako je, prema prethodnim navodima, još od juna bio na putu, a poslednji put se javio porodici 24. novembra 2021. godine. Intervju se u prevodu prenosi verno originalu, bez ispravljanja navedenih podataka.] U početku uopšte nismo znali da je otišao. Nekoliko dana nismo ništa čuli od njega. Pozvao nas je tek kada je već bio skoro stigao do Irana. Pokušali smo da ga nagovorimo da se vrati, ali je želeo da nastavi put. Zamolio nas je da mu pošaljemo novac.

Sedeli smo ovde zajedno i molili se za njega. Bilo je jasno da se neće vratiti. Zato smo slali novac različitim krijumčarima sa kojima je tokom puta dolazio u kontakt. Nismo imali drugog izbora. Prodali smo zlatni nakit i minđuše njegove majke.

Bilo mu je potrebno 15 dana da stigne do Irana. Potom je rekao: „Želim da nastavim dalje.“ Zatim se uputio opasnim putem preko planina i kroz stepu ka Turskoj. Ponovo mu je bio potreban novac, pa smo mu poslali iznos u protivvrednosti od 3.200 evra. U jednom trenutku su ga krijumčari zadržali. Dve nedelje nisu mu dozvoljavali da nastavi put.

Mesec dana kasnije stigao je u Srbiju. Tamo je sedam dana boravio u prihvatnom centru u Preševu. Znamo nazive većine gradova kroz koje je prošao jer nam je slao poruke. I danas čuvamo snimke ekrana tih poruka. Čitavo njegovo putovanje trajalo je šest meseci.

Šta se zatim dogodilo?

Poslao nam je fotografije kada je krenuo ka granici između Srbije i Bosne. Dana 24. novembra 2021. pozvao nas je iz Srbije. Nalazio se u „Avgani parku“ u Beogradu, parku u kojem se ljudi u pokretu sastajali i razmenjivali informacije. Rekao mi je: „Oče, imamo karte za voz i sada idemo ka granici.“ Tada nismo znali na koju granicu misli. Danas znamo da je to bila granica sa Bosnom.

To je bio poslednji put da smo se čuli sa njim — 24. novembra 2021. Neki ljudi kažu da su ga pojele divlje životinje, dok drugi tvrde da se utopio u reci. Do danas nemamo nikakve informacije o Amiru. Ne znamo gde je.

Isto važi i za dvojicu njegovih prijatelja iz Avganistana. I oni se vode kao nestali. Neko nas je pozvao i rekao da su se sva trojica utopila u reci.

Da li je Amir odranije poznavao tu dvojicu mladića?

Aimal: Upoznao ih je u Turskoj, kao i još jednog mladića. Rekli su Amiru da ne putuje sa krijumčarima, već sa njima. „Mi ćemo te odvesti u Srbiju“, rekli su mu. Tako je zajedno sa njima otputovao u Srbiju i sprijateljili su se. Na fotografijama se mogu videti sva četvorica zajedno. Jedan od mladića sa kojima je Amir putovao danas je u Švajcarskoj. On je živ.

Kako biste opisali Amira? Da li vas je iznenadilo što je želeo da sasvim sam krene put Evrope ili je to bilo u skladu sa njegovom prirodom?

Bibi Zarghuna (majka): Amir je veoma staložena i ljubazna osoba. Uvek se dobro slagao sa svima i imao je bliska prijateljstva. Čak je i hranu delio sa svojim prijateljima. On je jednostavno dobar čovek.

Išao je u školu do četvrtog razreda. Zbog finansijskih teškoća više nismo mogli da plaćamo školarinu. Zato sam ga odvela u juvelirsku radionicu, gde je pravio narukvice. Amir je još bio veoma mlad, možda je imao devet ili deset godina kada je tamo počeo da radi. U to vreme živeli smo u Džalalabadu, u Avganistanu. Radio je kod majstora Qasima i Nasima, u juvelirnici u ulici Bangri-Walano. Danas živimo u avganistanskom naselju u Pakistanu.

Kakve je planove Amir imao?

Bibi Zarghuna: Kada bismo sedeli zajedno, uvek je govorio: „Imam snove. Želim da zarađujem i da imam dobra primanja. Želim da ostvarim snove svojih sestara.“ Video je sa kakvim se teškoćama suočavamo i želeo je da nam pomogne.

Kada su talibani 2021. preuzeli vlast u Avganistanu, pobegli smo u Pakistan. Amir je zbog toga bio veoma nesrećan. Posle mesec dana vratio se u Avganistan i tamo živeo kod ujaka u Kabulu.

Bibi Zarghuna, koliko dece imate?

Bibi Zarghuna: Imam tri sina i pet ćerki — ukupno osmoro dece, uključujući Amira. Dve ćerke i jedan sin stariji su od njega. Amir je bio moje četvrto dete. Amir je bio naša najveća nada. Verovali smo da će jednog dana pomagati porodici. Naš najstariji sin ima teškoće sa mentalnim zdravljem. Sada želi da krene za Amirom. Ima 21 godinu. Želi da traži Amira.

Kako se kao porodica nosite sa ovom teškom situacijom? Da li često razgovarate o Amiru ili je to previše bolno?

Bibi Zarghuna: Svakog dana razgovaramo o Amiru. Ne prođe nijedan dan da ne mislimo na njega ili da ne govorimo o njemu. I svaki put ponovo tugujemo. Zapravo, tugujemo baš svakog dana. Njegov stariji brat naročito teško podnosi njegov nestanak.

A kakve su noći? Uspevate li tada makar malo da se odmorite?

Bibi Zarghuna: Budimo se, sednemo zajedno i razgovaramo o njemu. Prisećamo se svega što je rekao. Gledamo njegove video-snimke i fotografije. Ne možemo da ga zaboravimo ni na pet minuta.

Tamana (najmlađa sestra): Rekla sam našoj majci: „Amir će se vratiti. Ne smemo da ga zaboravimo.“ Mnogo sam se molila. Onda mi se Amir pojavio u snu. Rekao mi je da je živ. Da je bio među surovim, nasilnim ljudima, ali da je živ.

Međunarodna komisija za nestala lica (ICMP) trenutno sprovodi projekat u okviru kojeg se analiziraju DNK uzorci posmrtnih ostataka pronađenih u Bosni i članova porodica preminulih osoba. Vi učestvujete u tom projektu.

Aimal: Da. Poslali smo svoje DNK uzorke u Bosnu.

Čemu se nadate od ovog DNK testiranja?

Aimal: Do danas nas niko nije obavestio o rezultatima DNK testiranja. Očekujemo dobre vesti. Nadamo se da je Amir živ, da nije među mrtvima. Cela naša porodica veruje da je još živ. Ne mislimo da je mrtav.

Bibi Zarghuna: Molim vas — ako bilo ko ima bilo kakvu informaciju o Amiru, neka je podeli sa nama. Ako je živ, neka nam ga Bog vrati. Ako mu se dogodilo nešto strašno, molim vas, recite nam. To bi ublažilo moj bol.

I bez toga živimo sa bolešću, siromaštvom i velikom tugom. Sada uz sve to nosimo i ovaj bol neizvesnosti. Jednostavno moramo da znamo da li je živ.

Mogu da zamislim koliko je ova neizvesnost bolna. Kada razmišljate o DNK testiranju: da li biste radije pronašli njegovo telo nego da uopšte ne znate ništa o njegovoj sudbini?

Aimal: Naši snovi nam govore da je Amir živ. I dalje se nadamo. Ali čekati čitav život, a nikada ne dobiti pouzdan odgovor, bilo bi još bolnije nego jednog dana saznati da više nije živ. Najviše patimo zbog toga što ne znamo šta mu se dogodilo. Svake sekunde čekamo bilo kakvu vest o njemu. Tuga je nešto što bismo mogli da podnesemo. Ali ova neizvesnost je kao mučenje.

Kontakt sa porodicom Khan uspostavili smo u okviru rada Klikaktiva, a intervju sa porodicom potom je, uz pomoć prevoditeljke, obavila naša partnerska organizacija PRO ASYL.