Seuta: kada kontrola granica postane važnija od ljudskih života

Krajem jula desetine hiljada ljudi prešlo je iz Maroka u Seutu, španski grad na severu Afrike koji, zajedno sa Meliljom, predstavlja jednu od dve kopnene granice Evropske unije sa afričkim kontinentom. Mnogi su pokušali da pređu granicu plivanjem, zaobilazeći ograde i lukobrane. Prema dostupnim informacijama, više desetina ljudi izgubilo je život, dok su hiljade ostale u Seuti, među njima i veliki broj maloletnika bez pratnje.

Masovno kretanje ljudi podstakle su informacije koje su se širile društvenim mrežama da je granica otvorena i da osobe koje stignu do Seute neće moći odmah da budu vraćene. Povod je bila odluka Vrhovnog suda Španije da ljudi presretnuti na moru ne mogu biti automatski vraćeni bez sprovođenja odgovarajućeg postupka. Međutim, sudska odluka kojom se potvrđuju osnovne procesne garancije ubrzo je u javnosti predstavljena kao potpuno otvaranje granice.

Istovremeno, ostalo je otvoreno pitanje zbog čega je granična kontrola sa marokanske strane gotovo nestala. Španski izvori i pojedini analitičari događaje povezuju sa političkim odnosima Maroka, Španije i Alžira, dok marokanske vlasti odbacuju odgovornost i tvrde da su prelazak organizovale krijumčarske mreže. Trenutno nema dovoljno osnova da se sa sigurnošću utvrdi da je Maroko planski organizovao prelazak, ali je jasno da je smanjenje kontrole omogućilo da desetine hiljada ljudi u veoma kratkom periodu stignu do granice.

Događaji u Seuti zato nisu samo iznenadna „migraciona kriza“. Oni pokazuju koliko evropska kontrola granica zavisi od država izvan EU, kojima se prepušta da sprečavaju ljude da uopšte stignu do evropske teritorije i zatraže zaštitu. Kada se politički odnosi promene, ljudi čije je kretanje do tada zaustavljano postaju sredstvo pritiska u odnosima između država.

Najveću cenu takvog sistema plaćaju upravo ljudi u pokretu. Dok države raspravljaju o teritorijalnom integritetu, krijumčarskim mrežama i odgovornosti susednih zemalja, ljudi pokušavaju da pređu granicu plivanjem, stradaju u moru ili ostaju na ulicama bez smeštaja i osnovne podrške. Postoje i navodi o prebijanju ljudi nakon prelaska, nedostatku smeštaja za maloletnike bez pratnje i njihovom mogućem vraćanju bez odgovarajuće zaštite.

Prve reakcije Španije i Evropske unije bile su prvenstveno bezbednosne: raspoređeni su vojska i dodatne policijske snage, postavljena je nova plutajuća prepreka u moru, a ministri unutrašnjih poslova EU sazvali su hitan sastanak o jačanju spoljne granice. Takav odgovor nosi rizik da smrt desetina ljudi bude iskorišćena kao opravdanje za još više ograda, nadzora i vraćanja, umesto za otvaranje pitanja zbog čega ljudima nisu dostupni bezbedni i legalni putevi dolaska i pristupa azilu.

Ovo je relevantno i za Srbiju. Evropska unija već proširuje saradnju sa Srbijom u oblasti kontrole granica, uključujući zajedničke operacije i prisustvo Fronteksa, dok Evropska komisija Srbiju opisuje kao važnog partnera u upravljanju migracijama na Zapadnobalkanskoj ruti. Dalje zaoštravanje evropskog odgovora nakon događaja u Seuti moglo bi da znači još snažniji pritisak na Srbiju i druge zemlje regiona da sprečavaju kretanje, sprovode vraćanja i zadržavaju ljude izvan teritorije EU.

Seuta zato nije samo priča o jednoj granici između Španije i Maroka. Ona je upozorenje na posledice politike koja ljudima zatvara bezbedne puteve, odgovornost za njihovu zaštitu prebacuje izvan EU, a humanitarne tragedije zatim koristi kao argument za dodatno zatvaranje granica.